Kada nema nikoga da vas sačeka ispred bolnice u kojoj ste proveli više sati na dijalizi bubrega i kada fizički bol postaje nepodnošljiv, potrebna je nadljudska snaga za borbu koja je, već dvije godine, svakog dana sve teža – priča Podgoričanka Natalija Plamenac.
”Bubrezi su otišli od šećera, ne rade ni jedan posto, ja živim na aparatima. Ponedeljkom ujutru u 6 i po dolazi kombi, vozi me na dijalizu koja traje 4 sata, nekad u vanrednim situacijama i 6 sati jer sam mnogo loše. Znam ljude i žene koji su se operisali i sad rade, funkcionišu, voze, žive normalno (a šta kažu za donatore) šta, ništa, neće niko, ko će da donira, niko. Ja se nisam nikom obratila, evo, samo vama prvi put”, navodi Plamenac.
Natašu skoro da ne posjećuje niko, bez finansijske pomoći i podrške porodice, nemoćna, provodi dane u iznajmljenoj, skromnoj garsonjeri, kako kaže, često i gladujući.
”Nema niko da brine o meni, imam, eto, jednu divnu prijateljicu, ona trkne ponekad da mi donese tanjir nekog jela, a drugog nemam nikoga. Ona me kupala kao malo dijete. Ušla sam u tuš kabinu i ona me juče okupala”, ističe Plamenac.
Nataša se prisjeća prošlih vremena – bezbrižnog života u Staroj varoši, kada je zajedništvo bilo imperativ.
”To su bile komšije svih nacija, pravoslavni, muslimani, Romi. Mi smo tu živjeli svi jednim duhom. Nije bilo nikakvog odvajanja i ja mislim da sam tamo ostala oni me ne bi pustili ovako, sigurno ne bi. Ovo nije život, ovo je pakao”, poručuje Plamenac.
Ova priča je podsjednik svima nama koliko je važno zajedništvo, koliko je važna porodica i u kojoj mjeri nedostatak empatije može dodatno ugroziti već tužan život jednog čovjeka. RTV Podgorica poziva sve sugrađane koji su u mogućnosti da pomognu Nataši Plamenac kako bi joj olakšali ostatak života.
