Prve pjesme Eve Braun nastale su početkom 1990‑ih, a prvi koncert su održali krajem 1991. Debi album ”Prisluškivanja” objavljen je 1992. godine. Njihov drugi album, ”Pop Music” (1995), donio je hitove koji su bend učinili poznatim široj publici (Sasvim običan dan, Zmajevi….), dok je treći album ”Heart Core” (1998) označio prekretnicu u karijeri i predstavlja njihov komercijalni vrhunac sa pjesmama kao što su ”Lavirint” i ”Mala prodavnica užasa”.
2001. godine objavljuju album “Everest” da bi ubrzo nakon toga prestali sa radom.
Nakon perioda promjena i pauze, Vaske je reaktivirao bend 2007. godine, a 2011. objavljen je album ”Playback’, poslednji studijski album grupe. Vaske i Eva Braun su i danas ostali aktivni, objavljujući singlove i nastupajući na koncertima kako u Srbiji tako i u regionu.
Pored muzičkog rada, Goran Vasović Vaske je poznat i po humanitarnom angažmanu — osnivač je udruženja za pomoć oboljelima od Dišenove mišićne distrofije, kao i Fondacije Jedro, a 2021. godine je proglašen za počasnog građanina Bečeja, u znak priznanja za višedecenijski doprinos muzici i društvu.
Razgovarali smo za Portal RTV Podgorica sa Vasovićem o albumima koji su najviše uticali na njega.
Ovo je njegov izbor:
1. The Beatles – The Beatles at the Hollywood Bowl (1977)
Ploča sa kojom je sve počelo. Imao sam jedanaest godina kada su Bitlsi ušli u moj život, a povod je, na žalost, bilo ubistvo Džona Lenona, koje je dovelo do toga da počnem intenzivno da istražujem magično muzičko carstvo četvorke iz Liverpula. “The Beatles at the Hollywood Bowl” je bio prvi njihov album koji sam kupio i koji je u mojoj (pred)pubertetskoj glavi promenio sve. Još uvek se jasno sećam trenutka kada sam spustio iglu na gramofonsku ploču i kada sam iz zvučnika čuo glas koji je rekao: „And now, here they are — THE BEATLES“, nakon čega je usledio vrisak publike jednak zvuku mlaznog aviona, a odmah zatim i uvodni taktovi pesme “Twist and Shout”. U mom životu više nikada ništa nije bilo isto.
2. The Who – Quadrophenia (1973)
Album koji mi je (takoreći bukvalno) spasio život tokom adolescencije i bolnog perioda sazrevanja, i koji je bio moje utočište nakon svakog povratka kući iz škole, kada sam se osećao usamljen, izgubljen i neshvaćen. To je bio album koji mi je pomogao da prebrodim sva teška iskustva odrastanja — od nerazumevanja okoline, preko patnje zbog osećaja manje vrednosti jer sam bio loš u fudbalu, pa sve do neuzvraćenih ljubavi devojčica čiju sam pažnju bezuspešno pokušavao da pridobijem. Pete Townshend mi je svojom muzikom i tekstovima na ovoj ploči dao nadu da nisam jedini koji se tako oseća i pomogao mi da pronađem svoj „The Real Me“.
Festival „Biser Jadrana“ 2026. raspisao konkurs za najbolju kompoziciju u kategoriji pop, zabavne i mediteranske muzike
Objavljen prvi trejler za “Kuću zmaja 3”: Izdaje i velika bitka
Budvanske poklade održane po planu uprkos jakoj kiši
3. The Jam – All Mod Cons (1978)
The Jam su bili junaci mog detinjstva i prvi bend nakon Bitlsa u koji sam se „instant“ zaljubio. Sve što su radili bilo je savršeno — muzika, tekstovi, stav, imidž, način oblačenja — i zbog njih sam jedno vreme očajnički želeo da i ja budem „mod“. Vinil “All Mod Cons” je bio prvi njihov album koji sam nabavio, i sećam se da sam ga besomučno slušao mesecima, uporno skidajući na gitari pesmu po pesmu. Mislim da i dan-danas znam da odsviram i otpevam svaku numeru sa ove genijalne ploče.
4. The Blue Nile – Hats (1989)
Ovaj predivni album otkrio sam po povratku iz JNA i to zahvaljujući blaženopočivšem kultnom časopisu Ritam. Još se sećam rečenice iz recenzije (mislim da je autor bio Gordan Paunović), a koja je glasila – „slušanje ovog albuma je kao letenje iznad Sredozemnog mora po divnom, sunčanom danu.“ To je bilo dovoljno da ga odmah, „na gluvo“, naručim iz inostranstva. Nisam pogrešio — i danas, trideset pet godina kasnije, preslušam ovo remek-delo bar jednom nedeljno. Mark Tven je jednom rekao da bi voleo ponovo prvi put da čita Anu Karenjinu. Tako i ja zavidim svima koji tek treba da dožive to gotovo orgazmično iskustvo prvog susreta s ovim draguljem od ploče.
5. Oasis – Definitely Maybe (1994)
Nikada nisam bio fan grunge muzike i bendova kao što su Nirvana i Pearl Jam. Ne toliko zbog same muzike, bilo je tu blistavih momenata, koliko zbog stava „I hate myself and I wanna die“, koji mi je od samog početka bio potpuno stran. Pojava tog muzičkog talasa poklopila se negde sa izlaskom našeg prvog albuma i pomislio sam: “Ne, dođavola – volim sebe, volim ljude, volim život, neću da umrem! Ako je ovo budućnost rokenrola, sve je otišlo bestraga“. A onda se, niotkuda, pojavila ova drčna petorka iz Mančestera i odbrusila: „You and I, we’re gonna live forever.“ To mi je vratilo nadu i veru koje — nepopravljivi sam optimista — i danas nosim u sebi, kada je muzika, ali i život, u pitanju. Hvala im na tome.
D. Leković
